Kao klinka sam išla u školu u kvartu gdje su išli samo klinci sa bogatim starcima. Al’ ja sam bila izuzetak. Tata mi je bio konibar, a mama čistačica u školi. Stalno su me zezali jer su njihovi roditelji bili poznati i zarađivali su masne pare. Jedan dan mi je došao dečko s kojim sam trenirala nogomet: “Di ti je tvoj tatica konibarčić?” Ja sam ostala pribrana i rekla sam mu: “Čeka me da me otprati na utakmicu.”
On se puknuo smijat jer nije shvatio što sam mu rekla pa sam mu pojasnila. “Vidi… tvoj tata je političar, zarađuje ogromnu paru, ali nikad nije doma. Da mu ne trošiš pare ne bi znao nit da postojiš. Nikad te nije niti došao odvest na trening, a kamo li da te bodri s tribina. Moj je uvijek tu. Kad me ti zezaš u školi, moja mama je tu da me sjeti zaš ja nikad ne želim bit kao ti. Kad dođem doma, znam da će mi tata doć i poljubit me i reć da me voli. Možda mi neće moć kupit tolko stvari koliko tebi mogu, al kad ih trebam oni su UVIJEK tu.” Otišao je plačući.