Čovek kojeg sam u onom ratu nemilosrdno izdala je pre par meseci spasio moje dete. Nakon operacije nas je uveravao da će sve biti u redu i tako je bilo. Osmeh se vratio na usne moje kćeri zahvaljujući njemu i na tome sam mu zahvalna dok god bude daha u meni. Htela sam mu to reći i da mi je danas žao kako sam se ponela pre dve decenije. Odbio je da se sretnemo. Čitam sms u kojem piše: lijecio sam i lijecim tuđe rane jer to mi je poziv. Ranu od tvog imena na mojoj duši nikad izliječio nisam. Samo dobro da te prati. Ne traži me. Osećam se bedno.
